PAORIMA NIKAD NIJE HLADNO Grejaće se pomoću peći u kojoj se može spaliti sve – od okrunjenog kukuruza do suvih stabljika

BizPortal | 12:07 | 31.10.22 Biz info

Za tople zimske noći.

Foto: Shutterstock

Dok u zgradama gde postoji centralno grejanje početak sezone kasni, a potrošači gasa strahuju od nestašice i ogromnih računa, dok se po stanovima uključuju klime i grejalice jer su noći i jutra hladna, kod poljoprivrednika, barem kod većine, ovog problema nema.

Ne postoji statistika o grejanju poljoprivrednih domaćinstava, ali postoje u njima „alternativni“ načini grejanja, koji su od klasičnih upravo postali veoma moderni, traženi, zahvalni i pristupačni. Zahtevaju trud i organizaciju ali zato ne iziskuju plaćanje računa. Iako su tokom druge polovine dvadesetog veka i poljoprivredna domaćinstva uvodila struju, neka i gas, bar u jednoj sobi ili kuhinji u kući još postoji neka stara ali ispravna „kraljica peć“, „bubnjara“, šporet smederevac ili „paorska“ peć u kojima može da se spali sve, a naročito suvi biljni otpad koji se svakako nalazi u dvorištu, u pomoćnim prostorijama ili na okućnici, piše Agroklub.

Suve stabljike kukuruza (tuluzina), čokanjice od okrunjenih klipova kukuruza, snopovi namenjeni baš za loženje, izgoreće u toku hladnijeg dela godine, obezbedivši em topao prostor em uštedu. Struja poskupljuje, što znači da će se na ovakvim grejnim telima vrlo verovatno spremati i obroci. Još ako grejno telo, „smederevac“ ili obična „pećka“ ima i pećnicu, tu će se peći ukusna jela, od pite do kora za tortu i celog praseta, bez potrebe da se uključuje električni štednjak i plaća povećan račun.

Poljoprivrednici su se uvek snalazili kako su najbolje znali, pa će tako biti i ove zime. U planinskim krajevima Srbije čak i posle Drugog svetskog rata bilo je ognjišta u kućama, a neka, zlu ne trebalo, nisu uklonjena. Od drva i uglja, ako ih ima, do otpada sa njive, sve se ložilo. U Vojvodini su poodavno u upotrebi „paorske peći“, ozidane od zemlje, tako da je ložište na spoljašnjem zidu kuće, negde u dvorištu. U ovo ložište ubaci se snop tuluzine, a unutra u sobi em čisto em toplo. Neke od ovih peći, u imućnijim kućama, spolja su obložene glatkim i sjajnim keramičkim pločicama tako da osim funkcionalnosti veoma lepo izgledaju.

Druge su oslikane raznim narodnim motivima tako da imaju veliku etnografsku vrednost, koja im uopšte ne umanjuje praktičnu. Stariji poljoprivrednici sećaju se doba grejanja na otpadnu naftu. Ta nafta i njen plamen tokom zime obojili bi belu sobu u boju nes kafe, ali, niko se nije žalio: bilo je toplo.

Razne novije i starije varijante doći će u obzir ako je u gradskim stanovima hladno. Tada se stanovnici grada neminovno prisećaju da u roditeljskoj ili dedinoj ili rođačkoj kući na selu postoje peći koje mogu da oteraju strah od zime. Ima da se čisti pepeo, ali, toplo je. Ima da se kreči na proleće, nije baš ekološki, treba nacepati drva ili dovući dovoljno čokanjica, nekada bude dima u sobi, ali, toplo je.

Veoma važno: ovi načini grejanja ne zavise od političkih prilika i državnih gibanja i odluka. Ljudi obezbede čime će se grejati i greju se – od trenutka kad osete da je zahladnelo pa dok ne otopli dovoljno da prestanu da lože, a ta nezavisnost od modernijih i skupljih energenata pruža prijatno ohrabrenje i sigurnost u vremenu punom neizvesnosti.

A kad baš zahladni, dovoljno je naložiti još jače.